/odlomak/
27. mart
Pre svega, malo jesti, slušati stalno muziku i što više vremena provoditi sam u prirodi, među drvećem, sa pticama i razmišljati o praznini, o transcendenciji, ma koliko to pretenciozno izgledalo. Šta drugo? Sve ostalo je traćenje vremena. Jedino me brine taj benzin, ako ne bude para za benzin, šta ću onda? Kada sam bio mlađi jako sam voleo da jedem sir "ementaler", obožavao sam taj slatkasto-ljutikast ukus, a takođe i crnu čokoladu. Od toga sam zaradio cistu na čmaru. To mi je poklon iz Švajcarske. Izigravam stipsu ko švajcarska banka. Povremeno imam problema sa pražnjenjem. Sada pazim šta jedem, nije mi više do "ementalera" i crne čokolade, ali džabe je. Najverovatnije, imam cistu i na mozgu, pošto su mozak i čmar povezani, jedno bez drugog ne ide. To je taj alc sindrom. U mladosti shiza, u starosti kliza. Sećam se da mi je deda Titurel stalno govorio: "Ubiće te taj sir!" No, dobro, ali o kojoj transcendenciji razmišljati: Plavoj ili Zelenoj? Razlika, tj. sličnost između Plave i Zelene? Ili Siva na Ljubičastoj, ono između – Pukotina, Odsutnost. Ta posebna emocija! Transcendencija je ipak jedna i ne poseduje nikakvih svojstava. Ne, nije ni jedna, a ni više njih i niti poseduje, niti ne poseduje svojstva... dumine. O Bogu na nebesima da razmišljam, o Bezimenom. U petak sam bio na Dunavu. Bio je izuzetno lep sunčan dan sa povetarcem. Sa jednog posebnog mesta posmatrao sam Tvrđavu, to leglo razvrata... Jedno opasno mesto, doduše, na suprotnoj obali. Duva je tu, ali opet treba biti oprezan, mnogo je artiljerije gore dovučeno. Koliko puta je grad Đurvidek već bio razaran do temelja? Samo motriti, možda je to dovoljno da se spreči nečiji dolazak, da granate odu na drugu stranu.
Nekad davno bio sam na ivici da nestanem, da sasvim izbledim i ne samo zbog tih igara sa ogledalom o čemu sam već nešto natuknuo. U detinjstvu je to uvek pretnja, to bledilo zbog loše ishrane, jedeš gluposti. Ništa nije vredelo što mi je deda stalno govorio: jedi povrće! I jednostavno, rasplineš se, nešto te vuče na sve strane, ali najviše na gore, u visine. Nebesa te usisavaju, sama Praznina. Nisu ti potrebna nikakva ogledala. Ili te, pak, kao malog majmuna vreba tigar iz neke šikare. Šta me je spaslo? Dobrota, rekao sam: biću dobar, biću pažljiv, neću preterivati. Ili je nešto govorilo kroz mene. Mrzovolje je nestalo. Prihvatio sam privid. Prihvatio sam materijalni, predmetni svet iako je lažan (ko kaže da je lažan?), to što mi je otkrivala svest ili zaklanjala. Aktuelnost trenutka, ono "sada", ipak se ukazivala kao "moja svest" za razliku od "ničije svesti" koja je povremeno provaljivala u mene da me opasno sekira. Materija i svest su korelati (zamisli!), dva ponora. Zapravo, oni ne postoje, postoji samo diferencija, emocije, Radost i Strava, Strepnja. Morao sam poverovati u nešto drugo. U očajanju, osetio sam milost, sam sebi sam se smilovao (smislovao). Mislim da sam se tako spasao, sâm sam se spasao, naravno, uz nečiju pomoć. Ali ko to zna? Svu zahvalnost ipak dugujem dedi Titusu od čije brige i dan danas živim. Čudna je on figura. Nema rata u dvadesetom veku u kom nije učestvovao. U Prvom svetskom ratu borio se kao austrougarski vojnik u Galiciji gde je pao u rusko zarobljeništvo, u stvari, predao se. Trideset i šeste godine je kao lekar bio u Španiji gde je izgubio nikad prežaljenu ljubav, jednu poljsku Jevrejku. (Marta mu to nikada nije oprostila, možda je i umrla zbog toga.) Pa, Drugi svetski rat i lomatanje po bosanskim planinama, ne toliko iz ubeđenja, koliko iz nužde da se preživi. Da je nešto mlađi, siguran sam da bi učestvovao i u ovom ratu koji trenutno besni svuda okolo. Samo, pitanje je na čijoj strani? Bio je i ratnik ali i ljubavnik. Sećam sam se: posle baka Martine smrti deda je imao ljubavnicu, izvesnu gospođu Irenu, a možda je sa njom bio u vezi još dok je Marta bila živa. Posle je gospođi Ireni kupio lepu malu kuću u cveću na Trgu mladenaca. Kuća je bila malo uvučena sa vrtom ružičnjakom koji je gledao na sam trg. U kući je bila krojačka radnja za muško rublje koja je u stvari bila samo paravan, iako su se tamo zaista mogle naručiti izuzetne muške košulje kakve nisi mogao nigde drugde kupiti. A, u stvari, bio je to jedan fini mali burdel koji je vodila upravo gospođa Irena. Imala je nekoliko švalja-pomoćnica, veoma mladih i zgodnih. Deda Titus me je kada sam bio u uzrastu od šesnaest, sedamnaest godina, inače, slao tamo. Jednom sam naleteo i na doktora Kostrešića, što me je pomalo iznenadilo, a, u stvari, bio je on ozbiljna mušterija. Išao sam tamo da naručim košulje sa velikim kragnama i manžetama u izvanrednim cvetnim dezenima kakve su bile moderne u to vreme. Nisam ni slutio šta sam mogao još tamo da pazarim. Naročito mi se sviđala jedna devojka, švalja, po imenu Jagoda, sa dugim crnom kosom, svetlog ružičastog tena i krupnih sivoplavih očiju. Bila je tako dobra i predusretljiva: još i danas osećam njene ruke na svojim ramenima dok mi uzima meru za košulje, ruke tako prijemčive i nežne a ipak dovoljno energične. Posle je gospođa Irena krojila košulje baš onakve kakve sam želeo, bila je upućena u sve tajne muške mode, s obzirom da je jedno vreme radila u Parizu kao švalja: velike špicaste kragne ili zaobljene na zakopčavanje, ogromne manžete. Nisam ni sanjao da sam tu mogao da dobijem taj dodir nežnosti tako potreban u tim godinama i to baš od Jagode. I nisu mi za to bile potrebne nikakve pare iako sam ih imao, bila je dovoljna preporuka to što sam bio unuk Steve Nerejlića, kasnije sam to ukapirao, ali bilo je kasno. Posle godinu dana Jagoda više nije radila kod gospođe Irene. Neko mi je rekao da je otišla da arbajtuje u Holandiju, u Amsterdam. Ali košulje sam nosio još godinama, istrajno, ponekad sećajući se Jagode i njene dobrote, njene spremnosti da ugodi.
29. mart
Uvek kada idem u Provalije, moram da prođem autom kroz taj tunel zvani Mišeluk. Osećam laku nervozu. Zašto? Pomislim: Ne postoji zatvoren oblik. Svaka "zatvorena forma" ima negde rupu, ima izlaz. Kružnica se nikada ne ostvaruje. Svako kružno kretanje je u stvari spiralno, dakle, linearno pomeranje – burgijanje. Zato me hvata panika kada autom uđem u zakrivljen tunel kao što je ovaj, pouzdano znam da se vozim paralelnim tunelom i da je sve to privid. Stalno preskačem u susednu putanju, a tada je teško održati auto na pravcu. Ako povučem volan nadesno, auto skoči nalevo i obrnuto, cik-cak, u stvari ide napred-nazad. Kako ipak stignem tamo kuda sam krenuo, uopšte mi nije jasno. Nema prostora, nema kubičnosti, postoje samo površine, moj auto i ja u njemu samo smo jedna spljoštena izdužena slika koja klizi. Malo utešno. No, možda sam ja samo loš vozač, nisam svoj gospodar, što bi rekao deda. I zato me autić ne sluša. Ipak, dobar je on, malo je nestašan, ali uvek me odveze tamo gde sam naumio.
2. april
Eto, počeo sam da čitam "Iskušenje svetog Antonija" Floberovo, kod Schmitz u Provalijama, večeras. Jedino vredno što se danas dogodilo. Prihvatio sam taj unutrašnji nalog, neću više ništa da škrabam, da piskaram. Iako, između pisanja i čitanja nema nikakve razlike, lice i naličje, dakle, opet je u pitanju površina. No, možda se samo tešim ubeđujući sebe da samo piskaram, grebuckam po površini kao miš. Nevinašce? Oni koji pisanje vide kao lični problem i za koje je pisanje pitanje života i smrti, igraju se vatrom i ledom. Pametni ozbiljni ljudi pišu pak daleko od sebe, skriveni sami od sebe, pravi epičari izdaleka posmatraju ljude i događaje, zatim naštancaju tuce romana i umru u dubokoj starosti mirno i bez ropca. Nađ Kiš Daniel koji je pisao i još uvek piše sopstvenom krvlju... iako ta je krv samo još cinober, minijum, olovni oksid kojim se isfleka sve, svako pisanje se pretvara u prljave barice pored puta. Svi znaju onu priču o Roršahovoj mrlji. Roršahov otrovni trn koji treba isčupati. Get to France, zašto? Pa, tamo će biti eutanaziran kao lik iz svetske književnosti. Nešto tu ne štima, prijatelju? Pa zar on nije već u Panteonu, zar nije već eutanaziran? U Ujedinjenom Kraljevstvu to neće biti moguće, jednostavno, nema tih sredstava, suviše je prost moj način razmišljanja, slab mi je aparatos. Baš ću da vidim hoću li "Iskušenje sv. A" pročitati do kraja. Ipak oseća se neka vrst dekorativne odsutnosti, nije u pitanju stvarno iskustvo, tj. iskušenje. Izmišljotina. Koliko ima veze sa francuskim slikarstvom? Ali dobro, da vidimo tu fantaziju. "Novembar" je, pak, bio ultimativan iskaz, stav. Zato ga volim. Biti sam. Možda bi trebalo da imam prijatelje, a nemam ih. Nekada sam ih imao, na primer, sedamdesetih godina kada sam živeo u gradskoj komuni, živeli smo ne kao prijatelji, nego kao braća. Ali sve je propalo i sada sam sam. Samo ja i Schmitz, ali veliko je pitanje da li ona stvarno postoji. Nisam siguran. Veoma je ćutljiva za razliku od mene koji mnogo brbljam, često sam sa sobom. Ona živi u jednoj kućici na obroncima velike šume (Fruška gora), u mestašcu koje se zove Provalije. Fruška gora je lipova šuma, jedna od tri najveće u Evropi. Moja mala šuma, šumica, je na drugoj, levoj obali Dunava naspram Tvrđave. To je gaj crnih topola i vrba. Anton Gustav Matošić, kada je pobegao iz Tvrđave gde je bio zatočen kao dezerter, preplivavši Dunav, iako to je prosto neverovatno s obzirom da je bio veoma loš plivač, izašao je baš na mestu gde se nalazi moja šumica, uhvatio se za korenje stoletne, trokrake topole. Zagrlio je drvo. Ja sam mu pružio ruku, izvukao sam ga iz vode. Učinio sam mu dobrodošlicu. Znam da će neki poludeti od zavisti, ali ko ih j... Šalim se! Beše rođen iz vode. Priviđa mi se njegova senka između stabala. On je bio Virbije, Kralj Šume. Grlio je drvo, svirao je violončelo, ali nije imao pojma, bio je nespretan. Ali, Tvrđava je pre sto godina, kada je on svojim prisustvom posvetio šumicu, bila kojih dvestotinak metara nizvodno. Ali kako ja znam da je to bio on, neki človek koji se zvaše Anton Gustav Matošić? Neki fudbaler? Ili Gustav Maler? Gustl je isto to radio, samo nekih šesto kilometara uzvodno. Uzvodno? Kada je bio dečak na obali Duve sreo je nekog čudnog človeka u zelenoj odeći koji ga je podučio, preneo mu je znanje.
Neko će mi zameriti što se pozivam na ljude koje nisam poznavao. A da li sam, uopšte, nekog poznavao? Ali to su samo imena iza kojih stoji umetnost i koja možda nemaju nikakve veze sa tom umetnošću koja je stvarnija od same stvarnosti. Iza te, pak, umetnosti stoji prostor-vreme, svet koji se zove Evropa i koji je naš zavičaj – Zapad, Abendland, Hiperboreja. Nadam se da će tamo otići i moja duša kada umrem, da obitava na večnoj večeri, na sutonskim zracima večno zalazećeg sunca. Ipak, ja ću se samo šaliti, teraću šegu. Ali da li je to u redu? U svakom slučaju nemam nameru da se bavim tumačenjem velike umetnosti, bilo bi to suviše pretenciozno i skroz nepotrebno. Svet je zagađen tumačenjima, lupetanjima. Kao da se tumačenjem može doći do istine. A u stvari samo se pravi još veći haos. Iako tumačenje je najviši užitak, prevođenje, velika je to moć, to preinačavanje. Ili otkriti naličje nečega. Ipak, ja samo spominjem, naznačujem i tako stvaram environment, krajolik kojim se okružujem i kojim hodam radosno. Na primer, Vendi koji se samo pretvarao da je pijan u njegovoj knjizi "Moskva – Petuški", ili mali Tomica koji se stalno pretvarao da je bolestan, oni su terali šegu sa čika Sartrom i deda Hajdegerom, a, u stvari, prenemagali su se. Ono kad Tomica u "Starim majstorima" piše kako Hajdeger i njegova žena peku hleb na Švarcvaldu. Sve je to u krajnjoj liniji stvar ljubavi, iskazivanje zahvalnosti. Šta mi znači jedan Gusti Maler, Franc Mark ili Helderlin? Nešto najugođajnije što znam su Helderlinovih nekoliko pesama koje je napisao kada je poludeo, koje je potpisivao: "s poniznošću, Scardanelli". Opet ta Renesansa, Italija. Postoji priča da je, kada je bio već sasvim lud, često hteo nekud da beži. Gazda Martin Cimer kod koga je živeo u Tibingenu u onoj čuvenoj kuli i koji ga je brižno negovao, stavljao mu je crvenu kapicu na glavu, tako da je mogao da ga primeti izdaleka kada ovaj već zamakne u bregove. Onda bi ga sustigao i vraćao kući jednako mu se izvinjavajući iz strahopoštovanja pred njegovim genijem. Inače, Martin Cimer beše drvodelja kao i Josif iz Nazareta. Baš koješta! Ali kakve veze ja imam sa ovom pričom? Moji roditelji su umrli mladi, verovatno su ubijeni. Kada sam imao samo tri-četiri godine, uhapšeni su i deportovani na neko ostrvo gde su nestali. Baka Marta je umrla, da li zbog toga ili zbog nečeg drugog? Deda Nerej koji se brinuo o meni oblačio me je u crvene pantalonice da bi mogao da me vidi izdaleka, pošto sam i ja stalno nekud bežao. Kada bi me sustigao na kraju Železničke ulice, pitao bi me: "Kuda si krenuo, nevaljalče?" A ja bih mu odgovorio: "Idem mame-tate" Onda bi me on dohvatio, bacio na svoja široka plivačka pleća i ridao da se sav tresao dok bi me tako nosio kući. Kada sam jednom ispričao ovu fantaziju mom vraču on mi je rekao: "Helderlin je ipak bio genijalan... razumete šta hoću da kažem?"
Noćašnji san:
Ja i moja zaštitnica, stajali smo sa isukanim mačevima. Njen mač je bio kraći ali veoma opasan, od izvanrednog čelika, ili je to bio bodež. Nama nasuprot, stajala je preteća grupa Vikinga, ali nisu se usuđivali ništa da preduzmu. U gomili se ukazao jedan mač veoma širokog sečiva. Međutim, moja zaštitnica je delovala veoma odlučno i spremno.
Quattro stagioni, Laguna, Beograd, 2009.
Slika Korzo Portal
